Biti ili ne biti?

Šekspirovski. Hamletovski. Pitanje koje nas suštinski određuje.

Ponedeljak, još jedan u nizu. Ponedeljak, još jedan koji ništa neće promeniti. Dvadesete, tmuran dan i zloslutne misli. Hoće li se ikada išta promeniti? Danas se čini da neće.  Sutra već hoće, nadam se. Ili sledeće nedelje. Godine. Tako mora biti, to je prirodan sled događaja, tako i drugi tvrde. Nada je ta koja nas održava u životu.

Decembar bi trebalo proglasiti mesecom nade. I praznih obećanja, svakako. Bolje sutra neće početi prvim Januarom, niti bilo kojim drugim datumom. Bolje sutra će početi tog trenutka kada počnete da stvarate ne obazirujući se na vreme. Jer vreme je prolazno i ima ga sve manje.

Često razmišljam o tome. I ne samo ja, već većina ljudi koje poznajem, bez obzira na godine. Svi se nadaju uspehu, na sebi svojstven način. Streme ka uspehu, čineći ili ne čineći stvari koje bi ubrzale ili usporile očekivani ishod. Ali retko ko prihvata neuspeh. Posle neuspeha ljudi često modifikuju  zacrtani pravac, a nakon nekoliko neuspeha odustaju od njega, ne shvatajući da zapravo tim odustanjem gube sebe. Svakodnevnica ostaje bez boja, stvara se crno-beli svet.

Kako uspeti? Jednostavno je, potrebno je samo krenuti.

Ka neuspehu. Da, tako zbore pobednici. Ići ka neuspehu, iznova i iznova.  Jer se drugačije ne može uspeti. Pasti, uzdići se, pogledati napred i nastaviti  hrabro do sledećeg neuspeha. Izaći kao pobednik iz mnogobrojnih duela sa neuspehom donosi konačan uspeh. Mnogi govore i o šansama. O propuštenim, u većini slučajeva.

A šta ako te šanse ne bude? Ili šta ako se pruži samo jednom u životu? Hoćemo li je videti i biti kadri da je iskoristimo? Ili cemo se mimoići sa njom, pustiti je u nepovrat? Biti ili ne biti? Pitanja koja nam se sama postavljaju i odgovori koji nas formiraju kao ličnost.

Advertisements

Ne(dosta)(j)anj(e)?

Da li mi nedostaješ? Ponovim u sebi, duboko uzdahnem i nastavim. Odgovora još uvek nema, ne umem da opišem kako se osećam, nemam rešenja. Čekam, jer će mi  Vreme, moj stari prijatelj, najbolje pokazati. Čekanje ubija, znate i sami. Kao i bol u grudima, najveći neprijatelj u trenucima samoće. Šta mi on govori, samo kada bih znao?! Da li je to nedostajanje ili samo odvikavanje, bolest zavisnosti koja se da izlečiti? Ne znam, jednostavno ne.

U redu sam. Čak i ne mislim da nju tako često. Naposletku, ovo je i bio moj izbor, sloboda. Jednostavno, shvatio sam da je ne osećam više, da joj ne pripadam, da se borim sa sopstvenim emocijama dok joj padam u zagrljaj. Jedno znam, protiv sebe je najteže.

Lepoto moja, znam da se pitaš šta mi se dešava?! Reći ću ti. Predala si mi se u potpunosti, sve si mi dala. Nisi smela sve da mi dopustiš, jer znala si da volim samo kada žudim, da se borim samo kada osvajam. Vise ne osećam da imam za čime da žudim, prošlo me je sve. Ne daš mi da se borim, da te iznova osvojim, da nam svaki poljubac bude prvi. Osećam se ništavno, potpuno beskorisno, rob navike koji ide po volji i uzalud se nada da će se stvari promeniti na bolje. Neće.

Ona je savršena, u svakom pogledu. Svako će vam to reći. Zaista jeste, bila mi je kao dar sa neba, kao omiljena igračka koja se ljubomorno čuva i sa sjajem u očima pokazuje drugima. Nažalost, sjaja nema više, kao ni nas.

Lepoto, želim da me razumeš! Ne možeš ni da zamisliš kakve sada bitke moje misli vode. U trenucima se vidim pored tebe, kao da ponovo pripadam tu, ali sve je to kratkog daha. Čekam Vreme koje će presuditi, znam da je tako najbolje.

 

Poštovanje, pripadnost i predanost

Šta čini prijateljstvo? Šta je potrebno da bi ljudi jedni druge nazivali prijateljima? Kako prepoznati pravog prijatelja? Naizgled jednostavna pitanja daju složene odgovore. Sam pojam prijateljstva se danas olako koristi i ne pridaje mu se značaj kakav zaslužuje. Prijateljstva se sklapaju u trku, ljudi se nazivaju prijateljima samo da bi ih bilo što više.

Zastanite za trenutak. Krenite od prstiju svoje leve ruke i prebrojite koliko prijatelja imate.  Niste došli do desne ruke, zar ne? I pitate se zašto krenuti od leve? Ako je vaš odgovor na prvo pitanje pozitivan, vi ste zaista srećan čovek, ali znajte da je odista nekolicina takvih i trudite se da tako i ostane. Odgovor na drugo pitanje vam se daje sam- desna ruka vam je zauzeta od strane telefona, miša ili tačpeda. Nalazite se na Fejsbuku, Instagramu ili Tviteru gde ste okruženi mnoštvom prijatelja; na hiljade njih je svakodnevno oko vas, bezrezervna virtuelna podrška  gdegod i kadgod. Koliko je to zaista tako? Opet krenite od leve ruke i stići ćete do istog broja kao i pre. Back to reality!

“Neočekivana prijateljstva su najbolja”- slika dečaka koji grli vuka i rečenica koja najbolje oslikava moja prijateljstva i način na koji su nastala. Upoznavao sam vukove jednog po jednog, bez ikakvog prethodnog poimanja da ćemo jednoga dana činiti čopor. Rastao sam uz njih, sazrevao kao ličnost, davao svakome deo sebe, ali i od svakog uzimao to što sam mislio da je najbolje.
Stari Vuk me je učio mudrosti i životu, Crni Vuk iskrenosti i radosti, Plavi Vuk i Zeleni  Vuk, kao dve suprotne strane sveta okrenuti, pričali su mi o nauci i veri, o shvatanju zemaljskog i razumevanju nebeskog.  Nasmejani Vuk vredne savete dade, jer naučih da svet gledam kao pozorište, koje neprestano daje predstave i najbolje nagrađuje aplauzima.Svi zajedno učiše me prijateljstvu, svako na sebi svojstven način, kako najbolje znaše. Sebe im predadoh u potpunosti, nikada ne žaleći ni sekund proveden sa njima. Zajedno, u dobru i zlu. Tačka.

Naše prijateljstvo, kao paukova mreža tkana godinama, povezano je milionima niti. Svakako da je život najveća prepreka i najveća opasnost po naše prijateljstvo, ali  mreža će, nadam se, biti dovoljno jaka da sve to iznese. Jer  ako se u budućnosti budemo slagali kao do sada, opkrojićemo čitavu planetu.

Razmišljam, pišem pa brišem. Pa opet pišem, ali shvatih da tako ne ide. Ne postoje reči koje mogu opisati pravo prijateljstvo, jer se naprosto moraju iskusiti čari jedinstva i pripadnosti.  I da, odgovori na pitanja postavljena na početku nalaze se u naslovu, ali u u rečima velikog Meše Selimovića- “Prijateljstvo se ne bira – ono biva.”

 

Čudo prirode

Lepa je, moram priznati. Oduvek mi se činila lepom, ne samo sada. Uživam dok je posmatram; prolaze minuti, sati, nekada čak i dani, a njena lepota je i dalje prisutna. I drugima je data prilika da igraju ulogu posmatrača; jedni znaju da uživaju u njoj, drugima posle određenog vremena postaje svejedno, dok trećima sama njena najava zna da pomrsi sve račune.

Kiša.

Pitanje je koliko se uopšte i razlikujemo od nje. Kao kišna kap, udahnemo život punim plućima, krenemo strmoglavo kroz njega, jureći da što više postignemo, da bi na kraju dostigli svoj vrhunac udarivši u tmurno tle. Čak i kada nam život omogući da, poput kapi, svoj kraj dočekamo u krošnjama ili nemirnim vodama, naše postojanje neminovno prestaje, jer stapajući se sa prirodom postajemo deo nje.

Melodija, ritam i harmonija

Muzika. Prisutna u svim sferama života.

Neretko, opijen melodijom i rečima, razmišljam da li bismo mogli bez nje. U teoriji je to moguće, ali u praksi gotovo neizvodljivo. Ukoliko ostanemo bez muzike, ostaćemo i bez emocija, ali i bez mašte. Zatvorih oči i prepustih se mašti… sa svakom sledećom pesmom započinjem novu avanturu, spoznajem nove svetove, upoznajem nove ljubavi,  vodim ratove, osvajam zemlje, sklapam prijateljstva, štitim, branim, oplakujem, žalim i sahranjujem.

Muzika nas upotpunjuje i čini boljima, ali samo ako naučimo da je slušamo. Može nam doneti mnogo toga, a zauzvrat ne traži ništa sem vremena koje svakako neumitno protiče.

Maestral, ljubav i strast

Sada ti se samo imena sećam. Mislim da više ne znam ni kako izgledaš, ni traga ni glasa od tebe. Pitam se, da li smo se ikada i voleli ili je samo strast pričala iz naših uzavrelih tela?

Ponoć. Krećemo na put, spremni da nam sledeća nedelja bude jedna od onih o kojoj će se pričati. Moja četa se pozdravlja sa svojima, ja već zadužen unosim naše torbe u autobus i već planiram gde bi smo se mogli svi zajedno smestiti. Zvuk motora, znak za polazak, učiniće da svi pronađu svoje mesto. Ulazim unutra među poslednjima, i tražim svoje saborce. U drugom delu autobusa ih pronalazim i biram između četiri preostala slobodna mesta. Odlično, sve ide po planu, čak neće biti gužve kao što smo mislili. Zauzeh svoje mesto, ostavih ranac i osvrnuh se oko sebe kako bih video ko će nam praviti društvo sledećih par dana.
Sedela je ispred mene, kao da je znala. Šta više, možda je i znala, ali ja ni u jednom trenutku nisam ni pomišljao da između nas može biti nešto više od prijateljstva, koje je u jednom prošlom trenutku naših života preraslo u nešto više od pukog prijateljstva, ali se sve završilo veoma, veoma brzo. Toliko brzo, da čak nisam ni imao vremena da razmislim o nama.
Svetla se ugasiše i već umorna lica jedva dočekaše da sklope oči i odmorna dočekaju jutro. Moja četa, vazda neumorna i spremna za razgovor, prikloni se većini i reši da svoje priče ostavi za dane pred nama. U neobaveznom razgovoru, isto učinismo i nas dvoje.
San me nije hteo te noći, te vrela noć učini da pružim ruku ka njoj i načinim prvi korak. Prihvatila je moj poziv i već te prve večeri  je dala sve od sebe da se osetim kao da mi san nikada nije ni bio potreban, što će se pokazati u noćima koje tek slede…Nastavićemo što smo počeli nekoliko meseci pre putovanja, znao sam to duboko u sebi…
Dan našeg dolaska tekao je mirno, jer je za sve imalo vremena. Već drugog dana našli smo se u mojoj sobi, sasvim slučajno sami i sa onim sjajem u očima netremice gledasmo jedno u drugo. Poljubiću je, rekoh sebi, krenuh ka njoj i stadoh. Nije vreme. Krenuh ka vratima, osetih njenu ruku na mom ramenu i vreli dah na svojim usnama. Osetih se kao da nikada nisam ljubio, nisam želeo da je pustim, već da zaustavim vreme koje je radilo za mene.

Kada je konačno pustih, nas dvoje krenusmo natrag jer niko nije smeo znati za nas. Ostajasmo jedno uz drugo u svakoj mogućoj prilici, i gde god smo mogli pronaći naš kutak, ostajali bi tu dosta dugo ljubeći se i uživajući u svakom datom trenutku. U noćima kada smo, bujicom emocija vođeni, napuštali zajedničko društvo i čekali zore pokraj talasa koji kao da su postojali samo za nas dvoje, osećao sam se nepobedivo. Ona me je činila nepobedivim.

Ona, koja je u predstojećim danima sve više i više postajala moja, učiniće da se osećam kao vetar. Kao tihi maestral, koji nas je milovao dok smo šetali obalom i čekali zalazak sunca. Jutra koja sam proveo sa njom, njenih poljubaca i očiju koje su me pratile u stopu, njenog nagog  tela u kome sam uživao i kiše koja nas je dugo pratila, postao sam zavisnik.
Dok se vraćamo nazad, moje oči uprte u nj, nagoveštavaju da će se nastaviti. I jeste, ali ne onako kako bi trebalo da bude. Ljubav, koja se rađa među nama, postaje najveća prepreka.

-“Koliko ti stvarno želis?“ Pitah je.
-“Stvarno dovoljno. Ti?“ Odgovori mi i postavi pitanje na koje je znala odgovor.
-“U trenucima čak i previše.“ Ponovo joj stavih do znanja.
-“Takođe.“ Ništa manje nisam ni očekivao.
-“Šta se dešava?“ Pitah je želeći da čujem što još uvek nisam..
-“Strast, valjda.“ Odgovori i opet me ostavi da mislim…

Na kraju i bi strast. Ona, sva moja strast u tim trenucima mi reče da odselim se negde, da zna makar da nema mogućnosti da bude u mom prisustvu, jer ne želi da povređuje sebe. Jer je znala da nema mogućnosti da me voli, kao ni ja nju, jer smo već bili dovoljno upoznati sa svim mogućim mogućnostima.

Prijateljstvo, vera i nada

Sam.

Pitam se da li je suđeno tako.  Da li svaki čovek treba da samuje, da li će u tom slučaju biti pošteđen svih razočaranja koje ljudska bića donose sa sobom? Da li samo treba da teži produženju svoje vrste, a ne uspostavljanju kontakata sa drugima koji nisu nužno neophodni?

Poučen iskustvom, ne gledam blagonaklono na olako sklapanje prijateljstava. Smatram da je tako nešto nemoguće, kao što je nemoguće da jedna osoba ima mnogo prijatelja. Jednostavno nije prirodno, ili ta osoba nije prirodna, ali o tome nećemo suditi. Da bi se prijateljstvo razvilo treba mu dati vremena, ali i uspona i padova, jer u dobru ljudi često nose maske, dok ih u zlu u žurbi grubo skidaju i ponovo nam se predstavljaju. Čovek, razočaran i sam, pita se da li vredi tražiti oslonac u reči prijatelj? Zar se ne bih najbolje slagao sam sa sobom, pita se Čovek? Svako od nas se našao u iole sličnoj situaciji. Čovek nastavi dalje, socijalno je biće i njegova priroda mu ne dozvoljava drugačije. Ali sa svakim sledećim prijateljstvom, on postaje oprezniji i uzdržaniji. Sve do sledećeg razočaranja i sledećeg samoispitivanja.

Svestan sam toga da ljudi danas jedni drugima služe samo kako bi upotpunili vreme ili bili od (međusobne) koristi. Mislim da smo svi, manje-više, svesni toga. Savršeno znajući  da je pravo prijateljstvo retko, prihvataju šta god se nudi i na kraju bivaju kažnjeni. Početna greška, olako napravljena, na kraju biva skupo plaćena.

U datom trenutku svog života, mogu reći da imam prijatelja. Nekolicinu njih, gde je svako svakome dovoljan, gde se i smeje i raduje, plače i tuguje, troši na veliko i deli na malo, gde nikada ne ponestaje. Da li sam siguran da ce tako biti i nadalje? Apsolutno ne. Previše ožiljaka nastalih tokom godina me jasno sete na to da nikada ne smem dozvoliti  sebi da ponovo plaćam cenu „prijateljstva“. Nadam se da ce “moja nekolicina“ objaviti demante. Jer se još uvek nadam da ima dobrih ljudi, još uvek želim da verujem u prava prijateljstva.

Do tada, znam da u sebi imam pravog prijatelja, koji sam na sebe krenuti ne da.

Pesma, parfem i sećanje

“…no sweet perfume ever tortured me more than this…“ 

Jedna od onih- omiljena i omražena u istom trenutku. Voleo sam ih oboje – i nju i “pustinjsku ružu’‘. I dalje ih volim, ali na drugačiji način. Promenio sam se, sazreo, dobio i od života i od ljubavi sve što sam tražio, ali kad god čujem uvodne taktove Stingovog remek-dela, setim se nje- moje pustinjske ruže. Setim se boje njenog glasa, osmeha, moje sobe i parfema koji me je opčinjenog vodio kroz dane naše ljubavi.

Igrom slučaja, upoznah je na terasi studentskog doma. Nisam od onih koji veruju u ljubav na prvi pogled, ali nekoliko njih je bilo sasvim dovoljno za mene. Ponudih je cigaretom i započeh razgovor. Poput dima, uvlačila se u mene sve dublje i dublje, kao reka nikotina strujala mojim krvotokom i ubrzo shvatih da ću uskoro postati zavistan od meni najtežeg poroka- ljubavi. Provodio sam dane i noći gledajući te crne oči, pitajući se da li sanjam. Ne, nisam sanjao, iako bi, po mene, bilo bolje da jesam.

Prelako sam joj dozvolio da ode, da me napusti. Mlad, zaljubljen, ljubavlju vođen, nisam razmišljao o tome da mojoj ruži treba dosta vode, puno slobode, mnogo pažnje, razumevanja i vremena. Počela je da vene, mojim greškama da se povlači u sebe, a svojim postupcima da se polako udaljava od mene, sve dok nije konačno otišla.

Ona jeste, ali trag parfema u mom sećanju odlučno ostaje.  I ovi stihovi,  koji su tu da me podsete. Ipak, bez obzira na sve, uvek je se rado setim. Ljubavi odavno nema, ali sećanje na, pre svega, bezbrižne dane koje mi je pružila, učini da ih barem na tren osetim iznova, osetim njene poljupce, njene prste u mojoj kosi i vrelih dodira u hladnim noćima.

I sada, dok pišem ove redove i unosim se u stihove kako bih evocirao uspomene, shvatih da je tako moralo biti. Moja pustinjska ruža, jedina od svoje vrste, jednostavno nije mogla biti samo moja.

Sting – Desert Rose

Ulazak u “Napušteni svetionik” – Značenje, Svrha i Cilj

 

Prvo, želeo bih da vam objasnim značenje “Napuštenog svetionika”. Većina vas zna šta predstavlja svetionik, ali u mom slučaju, nećete naići ni na šta materijalno i opipljivo. Moj Napušteni svetionik pripada samo meni, ali mogu se kladiti da svako od vas ima sopstveni, samo pod drugim imenom.

Napušteni svetionik figurativno predstavlja imaginarno mesto u mojoj glavi, stvoreno radi skladištenja i prizivanja sećanja i misli, koje u normalnim okolnostima nikada ne ni bile podeljene sa drugim ljudima.

Napušteni svetionik uzima pod svoje  sećanja koja bi rado bila izbrisana, ali iz razloga neobjašnjive ljudske prirode ostaju u nama i s vremena na vreme nas podsećaju na određene momente i događaje iz prošlosti;  “zabranjena sećanja”- trenutke iz prošlosti koji bi mogli uticati na sadašnjost I budućnost; teške uspomene, senke prošlosti koje nas  znaju uhoditi kada ostanemo sami i ranjivi, ili pak na sećanja koja jednostavno ne želimo podeliti ni sa kim, sećanja koja ljubomorno čuvamo samo za se.

Takođe, Napušteni svetionik jeste dom za sve one misli koje čuvamo samo za sebe jer iz određenih razloga nikada neće ugledati svetlost dana. I sami znate da je ljudski um u stanju da iznedri neverovatne misli i ideje, ali da  u većini slučajeva samo to što je opšte prihvaćeno sme biti izgovoreno i pretočeno u delo.

Zasigurno je da svi imamo određena sećanja, tajne i razmišljanja koja zauvek ostaju u nama. Od sada, virtuelni pergament biće mesto na kome ću ostavljati svoje tajne uspomene i lična mišljenja, ovo će biti mesto na kome ću stvoriti svoj virtuelni “Napušteni svetionik”. Verovatno se pitate iz kog razloga želim da delim takve stvari sa celom internet zajednicom? To ću vam postepeno otkrivati iznenadnim avanturama kroz Napušteni svetionik. Još jedna stvar- želim da okupim ljude koji žele da učine isto – da podele svoja sećanja i mišljenja. To je cilj Napuštenog svetionika.

Ja ću početi, a vi ste slobodni da mi se pridružite i stvorite nesto izvanredno!

Pozdrav svima!